U razredu moje ćerke ima jedan dečak koji stalno pojede ostatke školske užine! Jednom sam pokupila ćerku od škole, a ona me je zamolila da jede. Pa je pitam…

Želim da vam ispričam priču iz svog života. Bićete zapanjeni razvojem događaja koji se dešavaju u školi koju moja ćerka pohađa. Moja ćerka ide u drugi razred. U razredu je više od 20 dece, među kojima su porodice različitog materijalnog stanja. Imamo jednog dečaka čija porodica zaista treba pomoć. Stepa je dobar dečko i njegova mama je takođe razumna.

Znam da su ranije živeli normalno, ali onda je jednog dana otac odlučio da se zasitio roditeljstva i otišao. Nema vremena za dete i bivšu ženu — ima novu ljubav, veliku i svetlu. Mama je podnela zahtev za alimentaciju. Prima samo sitne pare — bivši muž je bio lukav, odmah je promenio posao kako bi imao minimalna zvanična primanja. Žena radi, ali ima bolesnu majku, čija penzija jedva pokriva njeno lečenje.

Stepa uvek dolazi u školu uredno obučen, ali se vidi da školski uniformi već odavno nisu novi. Za fizičko je verovatno mesecima nosio školske cipele jer nije imao patike. Njegova mama nikada se nije žalila, a o tome kako joj je teško ispričala nam je zajednička prijateljica.

Kao i u svakoj školi, u drugom razredu ima 5-6 časova dnevno, pet dana u nedelji. Na kraju dana deca su obično gladna, pa obično ručaju u školi. Jednom pokupim ćerku iz škole i ona me pita za užinu. Pa je pitam: – Zašto si gladna? Imaš obrok posle četvrtog časa, nisi jela ili vas nisu nahranili? – Mama, danas nisam jela. – A šta se desilo? Nije bilo ukusno?

Ne znam, verovatno je bilo ukusno. – Onda ne razumem, šta se desilo? – Mama, samo me nemoj grditi. Mami Stepe nema novca za obrok, pa on pojede ostatke. A danas su svi na fizičkom istrčali i pojeli sve, a ja sam zakasnila na obrok. Stepa je ostao gladan i bilo mi ga je žao, pa sam mu dala svoju porciju.

U tom trenutku mi je bilo veoma tužno. Naravno, nije mi drago što je moja ćerka ostala gladna, ali sam srećna što imam tako dobro dete. Znači da je ipak pravilno vaspitavam. Jednom su u školi bili roditeljski sastanci, gde je kao i obično počela rasprava. Jedna mama je pokrenula pitanje o ishrani.

Rekla je da joj smeta što Stepa jede ostatke od drugih, da njegov izgled deci kvari apetit i da stalno nešto isprosi. Iako je moja ćerka pričala da on uvek sedi sa strane dok deca ne završe obrok. Hvala Bogu, deca su bila ljubaznija od svojih roditelja: neko je dao jabuku, neko je podelio kotlet.

Svi su počeli da komentarišu, a jadna mama Stepe je pocrvenela kao rak. Neki su čak tražili da mu se zabraniti da uopšte ulazi u školsku trpezariju. U našem razredu ima i mama sa više dece, Oksana, čija deca imaju besplatan obrok.

Ne znam zašto Stepa nema besplatan obrok — možda nisu prikupili dokumenta, ili nije ušao u listu za besplatan obrok. Oksana ustaje i kaže: – Dragi roditelji, molim vas da zaćutite na trenutak i poslušate me.

Da li sebe vidite sa strane? Sada diskutujemo da li da zabranimo detetu da ulazi u školsku trpezariju kako ne bi jeo ostatke nakon vaše dece! Kako mislite, šta ćete od svoje dece odgojiti? Da li mislite da će vaša deca postati obazrivi i dobri ljudi ako njihovi roditelji zameraju detetu zbog parče hleba? Za razliku od vas, vaša deca sažaljevaju Stepu i dele sa njim.

Tačno je što kažu, deca su mudrija od odraslih. Imamo dva načina da rešimo ovaj konflikt: ili ćemo nastaviti besmisleno raspravljanje, ili ćemo se složiti i prikupiti novac za Stepin obrok i, sa čistom savesti pred Bogom i našom decom, otići kući. Stepa je dobar dečko. On nikoga ne vređa, svi se druže sa njim. On je jedini takav i niko se nije osramotio zbog 50 grivni.

U tom trenutku, mama Stepe je htela nešto da kaže, ali je Oksana otvorila novčanik, izvadila 200 grivni i stavila ih na sto učitelja. Svi su utihnuli i nastala je tišina. Posle trenutka, jedan od roditelja je ustao i takođe stavio novac na sto, a zatim je počela lančana reakcija.

Usput, jedna imućna žena je samo frknula nos i izašla. Prikupili smo iznos koji je bio dovoljan za ostatak školske godine. A dva dana kasnije, moja ćerka je došla kući veoma srećna: – Mama, možeš da zamisliš, sada Stepa jede sa nama!