Svake mesece, na isti dan, moj tata je negde nestajao do večeri. Jednom prilikom sam odlučila da ga pratiti, da vidim kuda ide.

Moji roditelji su se venčali kada je moj tata imao dvoje dece iz prvog braka. Nakon nekog vremena rodila sam se ja. Srećno živimo svi zajedno, kao velika porodica. A moji stariji braća su mi najbliži, iako imamo različite majke. Nisam znala sve tajne koje su mi roditelji skrivali, jer sam bila još mala. Jedno sam znala sigurno: tata jednom mesečno nestaje ceo dan. Iako sam bila dete, razmišljala sam o tome i brinula se da tata ima ljubavnicu. Plašila sam se da će se moji roditelji razvesti.

Jednom prilikom sam ga zamolila da ide sa mnom na fudbalsku utakmicu naše lokalne ekipe. Rekao je da ne može tog dana, jer ima posla. Kakvi poslovi mogu biti važniji od sopstvene ćerke? Čak sam se uvredila na tatu zbog toga. A uveče nisam izdržala i rekla sam mami: — Mama, čini mi se da tata ima drugu ženu, možda čak i drugu porodicu. Nestaje ceo dan, bez objašnjenja, a ti ga puštaš! — Doći će vreme kada ćemo otići kod te druge žene, da je posetimo. Tada nisam shvatila šta je mama mislila. Moja radoznalost je prevladala i nisam smislila ništa bolje nego da pratim tatu.

Tog dana, kao i obično, rano je izašao iz kuće i negde otišao. Rekla sam mami da trčim kod drugarice, a zapravo sam trčala za njim. Na putu je tata kupio cveće. Kakvo je bilo moje iznenađenje kada sam videla da je tata otišao na groblje. — Zašto mu je tako rano na groblju? — pomislila sam. Tata je prišao nekoj grobnici, stavio cveće, zapalio sveću i seo na klupu. Tako je sedeo nekoliko sati, nepomično.

Dosadilo mi je da ga posmatram i, zbunjena, vratila sam se kući. Kod kuće sam odmah pitala mamu kod koga tata ide na groblje, na šta mi je mama rekla: 

— Šta, pratila si ga? Olya, to se ne radi. Ali, ako ti je tako jako stalo da saznaš, ispričaću ti. Pre mnogo godina, još pre nego što smo se tvoji tata i ja upoznali, imao je ženu Natali.

Ona je u vrlo mladom uzrastu — imala je samo 28 godina — umrla od teške bolesti. Nije bilo šanse da je spase, umirala je veoma teško i bolno, a tvoj tata je bio uz nju do poslednje minute. Veoma ju je voleo. Zamislite, gledati kako osoba s kojom planiraš da provedeš ceo život, bez koje ne možeš da zamisliš postojanje, umire i to tako teško.

A ti ne možeš ništa da učiniš. Nakon te tragedije, tata svakog meseca, na dan kada je Natali umrla, ide na njen grob, da bude s njom, razgovara, priča o deci. — I ti se ne ljutiš na njega što je još uvek nije zaboravio? — Naravno da ne. Bila sam spremna na to da će u našem životu biti još jedna žena. Drago mi je što je nije zaboravio. Tvoj otac je veoma dobar i veran čovek.

Voli me na svoj način, nikada nisam sumnjala u to. Ponekad idem s njim kod Natali. Iako je nikada nisam poznavala, sigurna sam da je bila divna žena, mama i supruga. Naš razgovor prekinuo je tata: čuo je sve o čemu smo mama i ja razgovarale. Ušavši u sobu, rekao mi je da sledeći put ne treba da ga pratiš potajno, osmehnuo se i dodao: — Volim vas više od svega na svetu i nikada ništa ne bih promenio, nemoj sumnjati u to. Ali osećam obavezu prema Natali, zato povremeno odlazim kod nje da joj odajem počast.