Starica je svake večeri stajala ispred prozora kuće. Jednog dana, devojčica koja je stanovala u toj kući upitala je majku: "Mama, zašto ona baka uvek stoji ispred našeg prozora?"

U malom naselju na periferiji grada, svake večeri u isto vreme, starica je stajala ispred jedne kuće i gledala kroz prozor. Ljudi su je primetili, ali niko nije znao zašto to radi. Neki su mislili da je senilna, drugi da čeka nekoga, a treći su je sažaljevali.

Jednog dana, devojčica koja je stanovala u toj kući upitala je majku:

"Mama, zašto ona baka uvek stoji ispred našeg prozora?"

Majka je zastala, pogledala kroz zavesu i uzdahnula.

"To je baka Milica…," rekla je tiho. "Pre mnogo godina, ovo je bila njena kuća."

Devojčica je zbunjeno pogledala majku.

"Ali kako? Kako je više nije njena?"

Majka je pogladila ćerku po kosi i tužno se nasmejala.

"Prodala ju je svom sinu, jer je mislila da će ostati sa njom do kraja života. Ali čim je on dobio vlasništvo, rekao joj je da mora da ide. Rekao joj je da nema mesta za nju, da mu smeta… I izbacio ju je napolje."

Devojčica je zapanjeno slušala.

"I gde je sada?"

"U malom stanu u drugom kraju grada. Ali svake večeri dolazi ovde, stoji ispred prozora i gleda unutra. Kaže da oseća da je deo nje ostao ovde. Da je ova kuća njeno srce."

Devojčici su zasuzile oči.

Te večeri, dok je baka Milica opet stajala ispred kuće, devojčica je istrčala napolje i pružila joj crtež kuće s velikim srcem nacrtanim na njoj.

"Bako Milice, ovo je još uvek tvoja kuća. Uvek će biti," šapnula joj je.

Starica je primila crtež, pogledala devojčicu, a zatim kroz prozor.

I po prvi put nakon mnogo godina – nasmejala se.