Kada smo bili deca, moj brat i ja smo bili nerazdvojni. Delili smo sve – od igračaka do tajni. I kasnije, kada smo odrasli, mislila sam da će uvek biti tu za mene, kao što sam ja bila za njega.
Ali onda je tata preminuo.
Bio je to težak udarac za oboje. Odrasli smo uz njegovu ljubav i podršku, i znala sam da ćemo jedno drugom biti oslonac u tim teškim trenucima. Ili sam bar tako mislila.
Međutim, nisam znala da se iza bratove tuge krije nešto drugo.
Prvih nekoliko nedelja činilo se da je sve u redu. Tugovali smo zajedno, prisećali se detinjstva i govorili jedno drugom da ćemo proći kroz sve – zajedno. A onda je jednog dana brat predložio da podelimo ono što je ostalo iza oca, "pošteno". Nisam ni slutila šta to znači.
Nekoliko dana kasnije, otišla sam do porodične kuće i zatekla promenjene brave.
Bez razgovora, bez objašnjenja.
Kad sam ga pozvala, samo mi je kratko rekao:
"Ti si se udala, imaš svoj život. Meni ovo treba više nego tebi."
U tom trenutku mi je sve postalo jasno. Nije ga bilo briga za mene, ni za uspomene koje smo delili. Samo za imovinu.
Tog dana sam izgubila ne samo oca, već i brata.
Kažu da gubitak roditelja menja ljude – ali nisam mislila da će ga promeniti na gore.
Da li biste oprostili ovakvu izdaju?
Primjedbe