"OSTAVILA SAM ĆERKE SA MUŽEM I OTIŠLA NA PUT – KAD SAM SE VRATILA, DIGLA MI SE KOSA OD ONOG ŠTO SAM ZATEKLA"

Planirala sam to putovanje mesecima. Pet dana sa drugaricama na moru – da konačno udahnem malo vazduha, pobegnem od svakodnevne gužve i budem samo ja.

Muž je rekao da nema problema:

– Odmori se, ja ću sve srediti. Devojčice su sa mnom, uživaj.

Verovala sam mu. Pa to je njihov otac. Zar ima neko kome bih više verovala?

Ali već prvog dana – tišina. Nema poruka, nema poziva. Drugi dan – samo jedna kratka poruka:

– Sve je ok, uživaj.

Treći dan... telefon isključen.

Pokušavala sam da ostanem mirna. „Možda mu se pokvario punjač, možda su u šetnji, možda...“

Ali srce mi je govorilo drugačije.

Peti dan, kad sam ušla u kuću – zaledila sam se.

Razbacane stvari. Ostaci hrane na stolu. Prazne flaše. Deca u pidžamama, uplakana. Prljava kosa. Crvene oči. A on... on je spavao. Kao beba.

Kad se probudio, pogledao me je kao da sam nepoznata i promrmljao:
– Što si se uopšte vraćala?

U tom trenutku mi se sledila krv u žilama. Shvatila sam da nije bio samo nemaran – bio je ravnodušan. Kao da mu je moj povratak pokvario planove, a ne donio mir kući.

Kasnije sam saznala istinu: svake večeri je izlazio s društvom. Ostavljao devojčice kod komšinice. Novac koji sam mu ostavila – potrošio na piće.

Zatvorila sam se u kupatilo i počela da plačem. Ne zbog putovanja. Nego zato što sam tek tada shvatila – nisam imala partnera. Imala sam treće dete.

A deca? Deca su naučila važnu lekciju. Da ljubav nije u rečima koje govoriš, već u onome što radiš.

Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu?