Tog jutra ništa nije slutilo na tragediju. Moj muž Marko ustao je ranije nego obično, popio kafu sa mnom i nežno me poljubio u čelo. "Idem samo po hleb, brzo se vraćam", rekao je. Nasmejala sam se i nastavila da spremam doručak, ni ne sluteći da je to poslednji put da ga vidim.
Prošlo je sat vremena, zatim dva. Telefon mu je bio isključen. Mislila sam da se možda zadržao kod nekog prijatelja, ali kako su sati prolazili, strah je počeo da me obuzima. Počela sam da zovem bolnice, policiju, prijatelje. Niko nije znao gde je.
Dani su prolazili, ali traga od njega nije bilo. Policija je slegala ramenima – nije bilo nesreće, nije bilo krađe, nije bilo nikakvog objašnjenja. Nestao je kao da nikada nije postojao.
Mesecima sam se pitala šta se dogodilo. Da li je doživeo nesreću? Da li ga je neko oteo? Da li je… jednostavno odlučio da ode?
Odgovor je stigao godinu dana kasnije.
Dobila sam pismo, bez pošiljaoca. U njemu je pisalo:
"Žao mi je. Nisam znao kako da ti kažem. Otišao sam jer sam živeo laž. Imao sam drugi život, drugu porodicu, i došlo je vreme da biram. Nikada te nisam želeo povrediti, ali istina je da te nisam voleo onako kako si ti volela mene. Oprosti mi."
Papir mi je ispao iz ruku. Plakala sam satima, danima. Čovek kome sam posvetila život, čovek sa kojim sam delila sve, jednostavno je otišao. Bez reči, bez objašnjenja – dok nije bilo prekasno.
Ponekad se pitam – da li bih mu oprostila da je imao hrabrosti da mi to kaže u lice?
Primjedbe