Kada sam uzela psa iz prihvatilišta, nisam ni sumnjala da će se ispostaviti da je toliko pametan i da će mi jednog dana spasiti život.

Nije bez razloga što kažu da su psi veoma verne i pametne životinje. Već dugo sam želela da imam psa, ali prostor i iznajmljena soba mi to nisu dozvoljavali. Pre nekoliko meseci preselila sam se u svoj stan koji sam nasledila od bake. U prihvatilištu za životinje radila je moja prijateljica, pa sam bez oklevanja otišla da izaberem psa. Sa Bocmanom smo se odmah razumeli.

Kako mi je rekla prijateljica, bio je obučen pas, čak je imao i pasoš. Njegovi prethodni vlasnici su se preselili u drugu zemlju, a psa su ostavili ovde.

Jednom sam se zadržala na poslu i morala sam da izvedem Bocmana u šetnju kasno uveče. Kao i obično, izašli smo u omiljeni park: pas je otišao iza ograde da obavi svoje. Ja sam krenula napred, znajući da će me sustići kada završi. Šetala sam, vreme je bilo veoma prijatno za kasnu jesen, toplo.

Odjednom sam čula glasove:

– Vidi kakva lepotica! Hej, stani da se upoznamo!

– Ćao, slatkice! Hajde da se zabavimo?

Srce mi je stalo, osećala sam ledeni strah. Prazan park, nigde nikoga. U mislima sam molila za pomoć. Kad me je jedan od tih dripaca zgrabio, počela sam da vrištim. Nisam znala šta drugo da radim. Sama nisam mogla da se odbranim.

I tada se desilo ono čemu se nisam ni nadala. Moj Bocman je čuo moj vrisak i poput pravog zveroglavca počeo da reži i skočio na jednog od napadača, oborio ga na zemlju, a drugog uhvatio za zadnjicu i odvukao ga od mene. Takvo zapomaganje nikada nisam čula. U samo nekoliko sekundi, moj pas je savladao dvojicu odraslih muškaraca.

Ja sam samo stajala, potpuno šokirana. Preda mnom su ležala dva tela koja su stenjala. Bocman ih nije puštao, režao je svaki put kada bi neko pokušao da se pomeri. Kada sam se osvestila od šoka, pozvala sam policiju. Na moje iznenađenje, brzo su stigli. Kada su videli scenu, bili su više nego iznenađeni.

Naravno, nije svakodnevno da vide psa koji drži zadnjicu jednog napadača, dok drugi leži skoro bez svesti, i mene – malenu ženu od metar i nešto. Policajci su pokušali da umire Bocmana, ali on nije popuštao, samo je gledao i režao, ne puštajući plen.

Morala sam da se umešam. Čim sam ga pozvala, Bocman je odmah pustio zadnjicu tog čoveka. Bila sam zapanjena – uzela sam ga pre samo nekoliko meseci, i to kao odraslog psa, a on sluša samo mene!