Igor je ponudio nepoznatoj ženi da besplatno ostane kod njega kući. Ispostavilo se da ima druge planove. .

Čudni zahtevi su postojali na Igorovom poslu — svi zaposleni morali su biti u braku. Dugo je uspevao da izbegne to nepisano pravilo, ali ga je šef pozvao kod sebe. Počeo je da govori o prestižu njihove kompanije, da je to neophodno, inače bi Igor mogao da traži novo radno mesto. Trebalo je negde pronaći suprugu, makar neku koja bi pristala na fiktivan brak.

U životu ništa nije jednostavno, ali Igor je imao sreće. Vozio je automobil kući kada mu je odjednom pod točkove skoro skočila žena s detetom u naručju.

— Jeste li vi normalni? Ako vam je dosadilo da živite, radite šta hoćete, ali dete sačuvajte!

— Izvinite, molim vas… kasnim u bolnicu, ali nijedan vozač nije želeo da stane. Molim vas, odvezite nas.

Usput, žena, koja se predstavila kao Anita, rekla je da dolazi iz malog grada. Nije imala muža, ali je imala sina Alešu, kome je hitno bila potrebna bolnička pomoć u glavnom gradu.

— Znate li možda nekoga ko izdaje sobu po povoljnoj ceni? Tražila sam, ali kod vas su takve cene…

— Potražiću, obećao je Igor.

Anita je ostala s Alešom u bolnici, a Igor je uveče zvao i raspitivao se o dečakovom zdravlju. Posle pet dana, majka i sin su otpušteni iz bolnice, a Igor ih je odvezao kući. Odmah je prešao na stvar:

— Anita, udajte se za mene. Naravno, sve će biti fiktivno. Meni zbog posla treba brak. To je korisno i vama. Ionako morate negde da živite s detetom, a tako ćete dobiti i prijavu u glavnom gradu, pa ćete moći da koristite usluge bilo koje klinike besplatno. Nemate šta da izgubite, ne bojte se. Moja kuća je prostrana.

Anita je tiho sedela i gledala kroz prozor. Bilo je čudno, čak i jako čudno… ali, s druge strane, to je samo fiktivan brak na obostrano korisnim uslovima. Pristala je.

Prošlo je pola godine. Aleša je prošao ceo kurs lečenja u bolnici, a Anitu više ništa nije zadržavalo u gradu. Međutim, tih meseci živeli su kao prava porodica. Anita je održavala kuću i spremala večere, a Igor se posle posla igrao s njenim sinom. Aleša se jako vezao za njega, baš kao i sama Anita.

— Anita, udaj se za mene, rekao je Igor jedne večeri za stolom.

— O, ne mogu… već sam udata, odgovorila je Anita.

Zajedno su se nasmejali. Igor je na trenutak zaboravio da su već odavno venčani. A sada je ostalo još samo jedno — organizovati svadbu. A godinu dana kasnije, dobili su ćerku.