Kada sam se zaljubila u Marka, znala sam da brak sa njim neće značiti samo zajednički život s čovekom kog volim – već i sa njegovom majkom. Odrastao je uz nju, bila je stub njihove porodice, a on je za nju uvek bio „zlatni dečko“.
Prvi put kada sam je upoznala, bilo mi je jasno da nisam devojka kakvu je zamišljala za svog sina.
Nisam bila iz bogate porodice, nisam kuvala „kao što on voli“, a ni moj način oblačenja nije bio po njenim standardima.
Ipak, nadala sam se da će se vremenom opustiti i prihvatiti me. Trudila sam se da budem ljubazna, pažljiva, da je uključujem u naš život. Ali koliko god da sam se trudila, nikad nije bilo dovoljno. Uvek bi imala neki komentar – kako kuvam, kako se oblačim, pa čak i kako odgajam decu.
Ali kulminacija je došla prošle nedelje. Sedeli smo za stolom, a ona me pogledala i bez ustručavanja rekla:
"Znaš, uvek sam mislila da moj sin zaslužuje bolju."
Svi su zanemeli. Očekivala je da ću se naljutiti, možda zaplakati… Ali nisam. Umesto toga, samo sam se nasmejala i rekla joj:
"Znam. I moja mama je meni govorila da zaslužujem boljeg. Ali eto, zavoleli smo jedno drugo baš ovakvi kakvi jesmo."
Tišina. Nikad pre nisam videla da je ostala bez teksta.
Od tada, nešto se promenilo. Ne znam da li je shvatila da njene reči nemaju moć nada mnom ili je možda, po prvi put, videla da njen sin nije princ iz bajke – već samo čovek koji voli svoju ženu.
Šta vi mislite, da li sam joj dobro odgovorila?
Primjedbe