Kada sam nakon tragedije uzela unuka kod sebe, sin me stavio pred izbor: ili on, ili unuk. Na kraju sam izabrala.

Uvek sam se ponosila što sam rodila i odgajila divnog sina. Ali pre 3 godine u našoj porodici dogodila se strašna tragedija, nakon čega sam počela da sumnjam: da li sam stvarno odgajila dobrog, dragog čoveka? Moja snajka je preminula tokom porođaja.

Moj unuk je ostao bez majke. Moj sin je toliko teško podneo gubitak voljene osobe da ne želi da vidi sina. Roditelji njegove žene su se takođe odrekli deteta. A ja nisam mogla. Uzela sam ga kod sebe. Ne znam da li ću moći da mu budem roditelj, ali se trudim koliko mogu. Moj sin je postao hladan čak i prema meni. Ne može mi oprostiti što sam uzela dete.

Gledajući ponašanje svog sina, sumnjam: da li ću moći da odgajim dobrog, pažljivog, dobrog, plemenitog čoveka u svom unuku? On misli da sam ga izdala zato što sam uzela dete. Možda ima pravo. Možda nisam trebalo da ga uzmem.

Možda kao majka trebalo je da podržim svog sina, šta god on radio. Ali gledam to nevino stvorenje i shvatam da nisam mogla da postupim drugačije.

Ali kako bih mogla da pošaljem ovo čudo u dom za decu? Šta ga tamo čeka? Kakav će postati? Kako će mu se odvijati život? Ta pitanja me muče. Kao da su me stavili pred izbor: ili sin, ili savest. I izabrala sam drugo.

Ne znam da li će me Bog prihvatiti zbog mog izbora ili osuditi. Teško mi je da se brinem o unuku. Jer sada nisam tako mlada kao u vreme kada sam odgajala sina. Moje prijateljice mi nude pomoć, ako bude potrebno. Ali se trudim da sve radim sama. Unuk je miran i poslušan dečak. U tom pogledu sam imala sreće. Nadam se da će sve ispasti dobro i da će njemu biti dobro.