Cela mladost mi je prošla u borbi da mojoj ćerki pružim bolji život. Radila sam dva posla, štedela na sebi, a njoj kupovala sve što je poželela. Bila je najbolja u školi, upisala fakultet, ponosila se time da dolazi iz skromne porodice… a onda, kad je završila, sve se promenilo.
Počela je da se druži s ljudima koji dolaze iz bogatih porodica. Počela je da izbegava da me pozove na okupljanja. Kad bi je neko pitao čime joj se bavi majka, samo bi rekla: "Radi nešto privatno" i skretala temu. A ja sam bila čistačica. I bila sam ponosna što sam pošteno zaradila svaki dinar!
Jednog dana sam joj rekla da dolazim u grad gde sada živi. Mislila sam da ćemo konačno popiti kafu, da mi pokaže stan, da se ispričamo.
Znate šta je rekla?
"Mama, bolje nemoj da dolaziš, znaš kakvo je društvo, ne bih volela da te neko pita nešto neugodno."
Tada mi je sve postalo jasno. Moja ćerka se mene stidi.
Pogodilo me, zabolelo, ali nisam joj ništa rekla. Samo sam joj poželela sreću.
Sad, kad pogleda unazad, možda će shvatiti da majčina ljubav ne može da se meri po tome čime se bavila. Ili možda nikad neće…
Šta biste vi uradili na mom mestu?
Primjedbe