Tužna baka je zamolila da je pustim u svoj dom, a kada sam uradila ono što je tražila, počele su se dešavati čudne stvari.

Tog dana sam ranije ustala, skuhala kafu, uzela šolju i izašla u hodnik da zapalim cigaretu. Tada sam živela sa prvim mužem, on nije podnosio miris duvana. Izašla sam napolje i vidim: na klupi sedi žena sa srebrnom kosom.

Pomislila sam da se možda loše oseća. Prišla sam joj i pitala kako mogu da pomognem. Pogledala me je, delovalo mi je da je tužna. Tužnim tonom je pitala:

„Devojko, u kojem stanu živiš, slučajno ne u petom?“ Iznenadila sam se, odakle ona može da zna? Nikada je ranije nisam videla ovde. Pitala sam je odakle zna. U odgovoru je rekla da je živela u tom stanu u kojem sada živim.

Pomislila sam da joj nedostaje njen dom, pa sam je pozvala da uđe. Ustala je i polako krenula za mnom. Ušla je u stan, a na njenom licu se pojavio osmeh. Dodirivala je zidove i pričala da je ovde živela sa svojim sinom. On je preminuo, a ćerka je nije obilazila.

Rekla je još da joj stariji sin živi na drugom spratu. Zatim se zahvalila i pred izlazak rekla da živi na petom spratu i pozvala me da dođem kod nje.

Otišla je, a ja sam zaboravila na nju. Posle tri meseca imali smo problem sa cevima, muž je bio na poslu. Trebala sam pomoć. Nikog nije bilo u stanu. Setila sam se bake.

Popela sam se na peti sprat, pokucala na vrata. Komšinica mi je rekla da već dugo niko ne živi u toj stanici. Kako to? Pa ta žena mi je rekla da živi na petom spratu, u toj stanici. Komšinica je rekla da je baka pre tri godine preminula, o sinu niko ništa ne zna. Ćerka živi u drugom gradu. Ova priča je za mene ostala zagonetka.