Kupili smo juče staru kuću u selu, od mladog para. Kada smo ušli unutra – ja sam plakala, muž je bio očajan.

Kupili smo kuću u selu. Prodavala ju je mlada par, rekavši da roditeljima vikendica više nije potrebna, a baba je umrla pre godinu dana.

Nakon smrti bake, niko nije dolazio u kuću, samo su došli da prodaju. Pitamo ih, hoćete li uzeti stvari? Oni odgovaraju – zašto nam to treba, uzeli smo ikone, a ostatak možete baciti. Muž je pogledao zidove, gde su svetlili kvadratići od ikona.

– A fotografije zašto niste uzeli? Sa zidova se smeškali žene, muškarci, deca. Cela dinastija. Ranije su voleli da ukrašavaju zidove fotografijama. Sećam se – kada dođeš kod bake, ona ima novu fotografiju u ramčetu, moju i sestre. – Ja, – kaže baba, – ujutro se probudim, poklonim se roditeljima, dam poljubac mužu, osmeh deci, vama mignem – i eto, dan je počeo.

Kada bake više nije bilo, dodali smo njenu fotografiju na zid i sada, kada dolazimo u selo (koje se počelo zvati vikendicom), uvek ujutro pošaljemo vazdušni poljubac baki. I čini se da u kući odmah miriše na pite i sveže mleko.

I oseća se prisustvo bake. Dedu nikada nismo videli, poginuo je tokom rata, ali njegova fotografija visi u centru, baba nam je mnogo o njemu pričala, a mi smo u tom trenutku gledali u sliku i činilo nam se da deda sedi s nama, samo je bilo čudno što je mlad, a baba već stara. A sada njena fotografija visi pored njega. Za mene su te izbledele fotografije toliko dragocene da, da je bio izbor šta uzeti, bez sumnje bih uzela fotografije. A ovde su ih ne samo ostavili same na zidu i u albumima, nego su ih i cinično označili kao đubre.

Nakon kupovine, uzeli smo se za čišćenje i znate, ruka mi se nije podigla da bacim stvari te žene koja je živela za svoju decu i unuke, a oni su je jednostavno ostavili. Odakle to znam? Pisala im je pisma.

Prvo je pisala i slala, bez odgovora. A onda je prestala slati i tri uredne gomile ljubavi i nežnosti tako su i spavale u komodi. Kajem se, pročitali smo. I shvatila sam zašto ih nije slala. Bojala se da će se izgubiti, a ovde su bile na sigurnom, mislila je da će ih, nakon njene smrti, ipak pročitati. A u pismima je cela priča, o godinama života tokom rata, o njenim roditeljima, bakama, dekama – prepričavala je ono što joj je ispričala njena baka, kako bi porodične vrednosti preživele, kako bi se sećali. Kako to baciti?

Hajde, odvezićemo to njenoj deci? – sa suzama sam predložila mužu. – Tako nešto ne možeš baciti. – Misliš da će oni bolje brinuti o unucima? – sa sumnjom je upitao muž. – Nisu se nikada pojavili. – Možda su stari, bolesni, ko zna… – Zvaću ih, pitaću. Kroz unuke smo saznali telefon i čuli vedar ženski glas: – O, pa bacite sve! Slala nam je ta pisma u gomilama, čak ih ni u poslednje vreme nismo čitali! Njoj je bilo dosadno, pa se tako zabavljala.

Muž čak nije ni slušao, bacio je telefon. Kaže, da je sada stajala pored, ugušio bi je!A znaš šta? Ti si pisac, pa prevedi ta pisma u priče. – Kasnije će se buniti – Da, siguran sam da ni knjige ne čitaju! – promrmljao je muž. – Ali ću zbog tebe otići kod njih, uzeti od njih pisano dopuštenje.

I stvarno je otišao i sve ovlastio kod notara. A ja sam u međuvremenu otišla do podrumskog dela. Znate, u seoskim kućama direktno iz kuće se silazi dolje ispod poda i tamo je tako hladno, kao u podrumu.

A tamo je bilo tegli sa kiselim krastavcima, džemom, a na svakoj tegli je bio papir sa izbleđenim natpisom: “Vani, njegove omiljene pečurke” – Vanić je umro pre deset godina, tegle su mu ostale; “Sone, lisičarke”; “Kiseli krastavci za Anatolija”; “Divlja malina za Sašenku”.

P.S. Anni Lukjanivnoj je bilo šestoro dece. Sva su umrla pre nje (uglavnom nesrećama), osim poslednje, najmlađe kćerke, koja je sve ovo zapisala kao đubre.

Mama je čekala da deca dođu s unucima, pažljivo je prevrnula tegle, s ljubavlju ih potpisivala. Poslednje tegle sa pečurkama datiraju iz prošle godine, tada je imala 93 godine. 93 godine! A ona je odlazila u šumu da bi unucima brala pečurke i jagode! A oni…