OTIŠLA NA ULTRAZVUK U 8. NEDELJI MISLEĆI DA NOSI BLIZANCE PA JOJ SAOPŠTENA UŽASNA VEST: Umalo nije PALA U NESVEST

Trudnici se desilo nešto što niko nikome ne bi poželio. Kada joj je doktor saopštio vijest, šokirala se.

„Nestao je“, rekao joj je doktor. Nekoliko je puta provjerio ultrazvuk. „Kako to mislite nestao?“, upitala je. Posljednji put kad je ležala u toj sobi, na pregledu osmonedeljne trudnoće, na snimku su bile dvije bebe i dva otkucaja srca.

„Prošla sam iscrpljujuću seriju hormonskih injekcija kao dio vantjelesne oplodnje i nakon mnogo čekanja, bili smo šokirani i oduševljeni kad nam je rečeno da je bilo uspješno i da očekujemo blizance“, priča Eleanor Barker Vajt za „Yahoo“. „Otišli smo kući i slavili. Blizanci! Možemo li da priuštimo dvije bebe? Kako će funkcionisati dojenje? Imamo li dovoljno mjesta? Nije bilo važno, snaći ćemo se. U prodavnicama bebi odjeće zamišljala sam svoje bebe u njima, njihova sićušna lica kako mi se smješe,“ dodaje.

Kako je moguće da je pet nedelja kasnije jedno od njene djece nestalo? Nije imala krvarenje, grčeve, nikakve simptome koji bi ukazivali da nešto nije u redu. „To se zove sindrom blizanaca koji nestaje (VTS)“, rekao je doktor. „Jedan blizanac „apsorbuje“ drugog“.

Eleanor je očajnički tražila informacije, iako je znala šta se dogodilo – jedan blizanac je izgubljen u pobačaju, a drugi je apsorbirao fetalno tkivo – niko nije znao da kaže zašto. Nije bilo letaka sa savjetima ili grupe za podršku VTS-u, a članci na internetu bili su klinički, oskudni s detaljima. Medicinski stručnjaci odbacili su sindrom. Ne postoji ništa što se može učiniti da se spreči ili lječi to stanje.

Na forumima o roditeljstvu i plodnosti Eleanor je otkrila da je to relativno česta pojava, ali sindrom je ipak bio obavijen velom tajne. Iz malo informacija koje je mogla da nađe na internetu, saznala je da se između 15% i 35% blizanačkih trudnoća svede na jedan fetus zbog VTS-a, pri čemu se izgubljeni blizanac obično ponovno apsorbuje.

„Postala sam opsjednuta bockanjem stomaka kako bih proverila pokrete preostalog blizanca, užasnuta mogućnošću komplikacija ili još jednog gubitka. Istovremeno sam se osjećala krivom što se to desilo“, priznaje Eleanor. „Kad sam se porodila i rodila sina, bila sam oduševljena. Ipak, i dalje j dijelovalo bizarno i nevjerovatno da je drugi blizanac potpuno nestao“.